O zamkama demokratiji na Univerzitetu za demokratiju Savjeta Europe
Strazbur, 10. jula 2006
Govor Milana Kučana u cjelini:
"Svoja ću razmišljanja ograničiti na moja iskustva vezana za pitanje promocije demokratije u srednjoj i istočnoj Evropi.
Nakon pada Berlinskog zida u državama tog dela Evrope na promociju dekomratije najviše je uticala perspektiva učlanjivanja u EU. Bio je to realan motiv da sprovedu prelazak iz komunističkog u višepartijski demokratski sistem. Proces jačanja demokratije u srednjoj i istočnoj Evropi bio bi bez EU teži i sporiji, a oslonio se na pokrete koje su, pre toga, pokrenuli Helsinška povelja i Pariška deklaracija kao i dijalog unutar tadašnjeg KEBS-a i Saveta Evrope te autohtoni procesi demokratizacije unutar samih tih zemalja.
Danas se često može čuti mišljenje da te države imaju demokratske institucije ali još uvek nemaju demokratiju. Mnogo se o demokratiji govori, a daleko manje se upražnjava. Čak ni zadovoljstvo građana stepenom demokratije ne odiše oduševljenjem. U Sloveniji manje od 50% je zadovoljnih, dok naprotiv više od 50% je zadovoljnih svojim materialnim položajem.
Zašto? U procesima promocije demokratije ima nekoliko ozbiljnih zamki koje u traženju odgovora ne bi smeli prevideti ni podceniti:
1. Pribegavanje starim modelima razmišljanja i političke prakse. Nedovoljno poznavanje i razumevanje funkcionisanja demokratije i demokratskih institucija pa i promocije ljudskih prava rodilo je velika očekivanja. Pa i nerealna očekivanja. Posledica toga je razočarenje koje se manifestuje kao demoralizacija ili apstinencija, kao nostalgija za prevaziđenim egalitarizmom i socijalnom bezbednošću koju garantuje država, kao neosetljivost na posezanje u elementarna politička prava i demokratske vrednosti, u podređivanju slobode bezbednosti pa i u koketiranju sa autokartskim modelima vladanja. Manifestuje se i u nepoverenju prema mehanizmima demokratije. Dolazi do nacionalizma, ksenofobije, nesolidarnosti i sirovog rivalstva i često dovodi čak do odstupanja od već afirmisanih demokratskih standarda i demokratske prakse.
2. Nenaviknutost na demokratsku praksu. Jednopartijski sistemi sa demokratskim centralizmom kao osnovnim principom organizacije i akcije jedina su poznata politička praksa i iskustvo. Dosledno poštivanje pravne države, principa zakonitosti i ustavnosti, osetljivosti na kršenja ljudskih prava, poštovanje procedure, dijaloga, socijalnog partnerstva, traženja saglasnosti, medijskih sloboda, poštovanja razlika, zaštite manjina itd. tek se afirmišu. Nije teško naći političke partije zasnovane na autokratskoj i liderskoj koncepciji, sa ogranićenom unutrašnjom demokratijom. Zato je praktikovanje demokratije neretko potaknuto uglavnom spoljnim faktorima, npr. učlanjivanjem u Savet Evrope, Program Partnerstvo za mir, NATO i EU, a manje posledica sopstvene opredeljenosti za demokratiju.
3. Simplifikovanje anti-komunizma kao demokratije. Potonja je naravno mnogo više. Negovanje mita o komunističkoj opasnosti, zaveri i kontrapuču samo služi kao izgovor i opravdanje za sopstvene nedemokratske standarde i postupke kao što su lustracija, široka ovlaštenja tajnim službama, isključivanje ljudi iz javnog dijaloga, revanšizam itd. Očuvanje tog mita posebno je diskutabilno tamo gde je do promena sistema došlo evolucijom, demokratskim putem. Posebno problematičan je takav ideološki ograničen misaoni okvir za traženje novih modela socijalnog poretka u uslovima globalizovanog sveta, kada država mora povećavati konkurentsku sposobnost, sprovesti drugu fazu privatizacije i smanjiti vlasništvo države te rešiti dilemu o odnosu između konkurentnosti privrede, socijalne kohezije i kvaliteta života. Zalaganje za zaštitu javne sfere (res publicae) od privatnog interesa te zalaganje za socijalnu koheziju, socijalno sporazumevanje, za socijalnu pravičnost i radnička prava, za sindikalni dijalog itd. etiketira se kao relikt komunizma. Takav pristup otežava argumentovano razmišljanje o ključnim dilemama današnjih evropskih društava i čovečanstva kao celine jer negira celokupnost ljudskih prava. Ona nisu samo politička, tj. slobode. U savremenom globalnom svetu ljudska prava usključuju i socijalna, kulturna i ekološka prava. U razumevanju ove činjenice vidim jedng od največih izazova demokratije u današnjoj Europi. Jer priča o ljudskim pravima i u Europi često se reducira samo na politička prava odnosno slobode.
U razgovoru, posebno sa mladim ljudima, često naiđem na primedbu da je rasprava o demokratskim standardima i praksama politike, o ljudskim pravima i vrednostima samo prazna priča i fasada političara. Politika je navodno samo tehnika manipulacije koja želi imati demokratsko pokriće. Pa ipak, kada govorim iz slovenačkog iskustva, iz vremena menjanja sistema i nastanka države, mogu vam garantovati da je demokratski put moguć i da se isplati potruditi. Slovenija je poštovala i afirmisala demokratske vrednosti i standarde, posebno se to odnosi na ljudska prava, javni dijalog, socijalno partnerstvo, tražila je društveni i politički konsenzus, argumentovala je ciljeve i objašnjavala posledice mera, poštovala je parlamentarnu proceduru, ustavnost i zakonitost. To je uspela u svim ključnim odlukama, od osnivanja države do njenog primanja u EU i NATO, o čemu se odlučivalo na referendumima. Tako je obezbedila političku stabilnost i socijalnu koheziju slovenačkog društva. Potvrdila se kao demokratska država i stekla verodostojnost u očima građana i međunarodni ugled.
Ako govorim na osnovu sopstvenog iskustva mogu da kažem da je relativno lako proglasiti demokratiju, a teže je demokratiju praktikovati i sa njom živeti. Demokratska svest ne može se nadmetnuti naredbom. Ona se može razvijati kroz praktikovanje demokratskih standarda, vrednosti, institucija i procedura. Bez demokratske svesti, demokratiju nije moguće zaštititi od zloupotrebe. Pa ipak, u državama koje su izgrađene na demokratskoj strukturi i baziraju na demokratskim vrednostima, elite koje su na vlasti ne mogu raditi baš sve šta im se prohte i pritom i dalje ostati na vlasti. Ograničavaju ih demokratske institucije, demokratska svest građana i međunarodna pozicija države.
Ako mogu da uopštim, demokratija ili demokratska praksa država tako zvanih »novih demokratija« u Evropi u velikoj je meri slika demokratske prakse EU i njenih članova, jer se te države u njih in njihovem procesu ugledaju. Pitanje je samo, jesu li države članice EU dovoljno pažljive prema sopstvenim demokratskim praksama i prema praksama onih sa kojima dele sudbinu?"